Ja lutam putevima,ulicama grada..

Sama,prognana,al’ ipak realna,zaledjena,psihicki jaka od jutra do mraka.. ja lutam,sama,uporna i istrajna,trnovitim putevima koracam do iscrpljenosti, iznemoglosti, kradem jos malo smelosti i idem dalje… dalje u sutra puno neizvesnosti..

Ona luta..kroz noci koje joj salju nova jutra.

I dostizem zvezdu,dostizem vrh,dostizem tron,padam u ponor..                                                                                                                                                  A igra i dalje tece,vreme me uzima, kandzama sece moje telo nezno,meko,bledo belo poput meseceve svetlosti.                                    Krvare rane duboko urezane,zaledjujem ih delovima proslosti,prasinom srusenog sveta moje propasti. Krecem ponovo jer znam da dublje ne moogu pasti. Ponovo svanuce mora,znam. Sama sam i sebe ne smem da izdam. I kao uvek ja idem do kraja,bez sjaja u ocima slusacu glasove tisine nocima .. i u svitanje ustacu,otrescu prasinu i ponovo krenucu ka odgovoru na pitanje. A rane neka krvare,krv ce se slivati i zamnom ostajace samo tragovi pokraj puta, oni ce postati znakovi nekom ko luta kao  ja. Ko ih vidi,prepozna,znace da treba da se kloni iste staze ovog puta i devojke koja zaslepljena mesecinom luta. Koraci tihi koji pokusaju da se upute ka meni,saplesce se pre nego sto krenu,jer oni trazice graad a pronacice samo krvavu stenu. Posegnuce da je dotaknu,ali ako to ne budu one najdublje zelje,iskrena nadanja (zar iko zeli tudju krv na svojim dlanovima?),to ce biti samo njihova stradanja. Zasto,kada su im jasno predocena upozorenja i zar zaista mogu toliko ne ozbiljno da shvate? Ne,oni nece moci da se vrate; oni ce morati patnjom,bolom,jecajem da plate. Suzama da speru svoje prljave ruke.Uh..vidim u daljini sve te muke,al’ uzalud..ne mogu im pomoci..sami su krenuli,hteli doci.Ne ja im ne mogu pomoci, zato sto su tako nestabilni,nesigurni,neozbiljni,prazni..glupe zelje,ljudi razni..                                                                            Samo neko ozbiljan,siguran,u grudima jak moze se uputiti ovim putevima prateci trag.Neko ko razume,cuje upozorenje,shvati znak.Moze doci,moze se pribliziti i otkriti tajnu,duboko sazdanu u kamenu.Okom ne vidljivu,pulsom tako jasnu.Jer oko pokusace suzom a puls prirodom strasnom dozvace kisu,sprace svu krv,sve tragove koji ostaju.Kisne kapi sjedinjene s’ kamenom prasina postaju. A veste ruke sklapajuci gomilu prasine;ne ponavljajuci Boziju gresku,strpljivo osluskujuci zvuke tisine,po mesecevoj svetlosti- pronaci ce me! Dobice sve,ispunjene zelje,snove, jer uspeo je preci put i nece vise hodati sam kroz puteve neke nove,ka vecim ciljevima. Dobice moc,jos vecu,jos jacu.Dobice dan i dobice noc,pobedice vreme. Samo on takav,zivotu odan,srcu predan,samo takav i jedino takav mene je vredan!                                                                                                                                                                                                                 Bas bi zivot bio bedan  da takvo bice ne postoji,zar ne?                                                                                                                                                                      Moj zivot je nista ili sve,ja sam istina,realnost,ne laz,san.Pokazem se kasnije ili pre kroz noc,kroz dan i onima koji ne vide.                            Zatvori oci,al’ nemoj da zaspis,budi jak. Pronacices me,ne plasi se svuda je mrak,al’ nemoj da se bojis.                                                                     Pronacices me..                                                                                                                                                                                                                                                     Jer ti u meni postojis..